-Impresionizam

Umetnički pravac koji je nastao u francuskom slikarstvu između 1860. i 1870. godine kao reakcija na realizam. Poznati francuski pisac Emil Zola je slikovito opisao nastanak i karakteristike ovog umetničkog pravca „Nama treba sunca, slobodnog vazduha, jedno svetlo i mlado slikarstvo. Pustite sunce neka uđe i slikajte stvari onako kako izgledaju u punoj svetlosti dana“.

Pošto su već deset godina mlađi umetnici bili isključeni iz zvaničnih krugova, Klod Mone, Pjer Ogist Renoar, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i mnogi drugi, u nameri da prikažu svoj rad nezavisno od Salona u Parizu, osnovali su „Udruženje nepoznatih umetnika, slikara, vajara, grafičara i drugih“. Nova umetnička grupa svoju prvu izložbu otvorila je 1874. godine u starom ateljeu koji je pripadao poznatom fotografu Feliksu Nadaru. Ova njihova izložba nije imala uspeha kod publike. Ime ,,impresionizam“ pojavilo se prvi put iste godine. Luis Leroj, saradnik francuskog lista Šarivari, dao je naziv svom članku o prikazu izložbe- Izložba impresionizma, po izloženoj slici Kloda Monea, Impresija, rađanje sunca. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali je kasnije prihvaćen i od samih slikara i 1877. godine Udruženje izlaže pod tim imenom.

Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod vedrim nebom. Spontan odnos prema svetu, a ne prema jednoj kulturi, omogućio je impresionizmu da koristi likovna iskustva svih, a ne samo evropskih slikara. Saznanje da je svetlost sastavljena od boja, da u njoj nema bele i crne, već samo toplih i hladnih boja kojima je moguće izraziti svetlost i senku, dobila je punu primenu u slikarstvu impresionizma. U početku pokretu pripadaju Klod Mone (svetlost je za Monea bila jedina realnost. Slikao je jedan motiv više puta u različito doba dana i godine, stvarajući tako nove i drugačije slike), Pjer Ogist Renoar, Eduard Dega, Pol Sezan, Kamij Pisaro, Alfred Sisli. Eduar Mane se smatra pretečom iako nije pripadao grupi. Eduar Mane verovao je da su sami potezi četkice, a ne ono što oni znače, umetnikova osnovna delatnost. Tek u svojim poslednjim delima Eduar Mane se može smatrati za pravog impresionistu. Dire i Diranti bili su jedini kritičari koji su shvatili značenje pokreta. Raspravljajući o umetnosti složili su se u sledećem:

1. Netrepeljivost prema akademskoj umetnosti zvaničnih salona
2. Orijentacija prema realizmu
3. Potpuna nezainteresovanost za subjekt (davanje prednosti pejzažu i mrtvoj prirodi)
4. Odbacivanje navike iz ateljea o prvo postavci i osvetljenju modela, počinjanje crtanjem a onda boja.
5. Slikanje u plein-artu (slikanje napolju)

 Još pre izložbe, pravci i interesovanja raznih članova grupe nisu isti. Mone, Renoar, Sisli i Pisaro rade na obalama Sene, pokušavajuci da naslikaju impresiju svetlosti i providnost atmosfere i vode bez gradacija svetlo-tamnog, izbegavajući crnu boju, izbegavaju emociju i romantična nadahnuća. Sezan i Dega, veruju da je potrebno dobro poznavati istoriju slikarstva. Edgar Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Za impresioniste se vezuje svojim izoštrenim osećanjem modernog života i smislom za trenutne prizore. Ali, nikada se nije smatrao pravim impresionistom, niti je prihvatio sve njihove zamisli.

Slikari impresionizma nisu nikada obrazovali školu u pravom smislu reči. Imali su izrazitu  zajedničku odbojnost prema akademizmu, slikanje u svetlim tonovima i slikanje u „pleneru“, u prirodi. Njih više povezuje lično prijateljstvo nego jedinstvena doktrina. Eduar Mane, Klod Mone, Edgar Dega, Pjer Ogist Renoar i Kamij Pisaro imaju dosta zajedničkih crta, ali možda čak i više razlika u slikarskom izražavanju. Pol Sezan je okarakterisao Monea svojom čuvenom izjavom: “ On je bio samo oko – ali kakvo oko!“.

-Neoimpresionizam

Žorž Sera, Pol Sinjak, Maksimilijen Lis i jos nekoliko drugih umetnika se udružuju 1884. s namerom da odu dalje od impresionizma, da stvore naučnu bazu za vizuelni i operativni slikarski proces. Njihovoj nameri se suprotstavljaju Mone i Renoar, tako nastaje razlika izmedju romantičnog i naučnog impresionizma. Termin neoimpresionizam je prvi put upotrebio francuski likovni kritičar Feliks Feneon 1886. godine. Neoimpresionisti uvode poentilističku tehniku, koja se sastoji od deljenja tonova na njihove sastavne delove, tj. na male mrlje čistih boja koje su postavljene jedne pored drugih, tako da u oku posmatrača stvaraju jedinstveni ton.

Četiri osnove na kojima se zasnivala neoimpresionistička teorija definisane su u jednom neompresionističkom manifestu: „Deliti, to znači obezbediti sva preimućstva svetlosti, kolorita i harmonije: optičkim mešanjem čistih pigmenata; razdvajanjem različitih elemenata kao što su: lokalna boja, boja osvetljenja, njihove reakcije; ravnotežom ovih elemenata i njihovom proporcijom; izborom poteza odmerenog prema dimenziji slike.“

-Simbolizam

Simbolizam je reakcija na impresionizam, prividno suprotan neoimpresionizmu. Nadovezuje se na romantizam i njegov cilj je bio predstavljanje stvari koje se ne mogu racionalno opisati (raspoloženje, emocije…) Simbol je samo sugestija suštine stvari. Iako se razlikuje od impresionističke čiste vizuelnosti, ne suprotstavlja se sadržajnosti impresionizma, vec nastoji da promeni sadržaje na isti način kao što impresionizam menja vrednost formi. Umetnost se ne prikazuje vec pomoću znakova razotkriva realnost koja je sa ove ili one strane svesti. Simbolizam nastoji da podstakne razmišljanja o svemu čemu se ne može sporiti da je realno, iako nije očigledno.

Likovni umetnici su prikazivali subjektivne, fantastične i mistične teme, često se koristeći motivima iz antičke mitologije i klasične književnosti, te crkvenim i erotskim motivima. U oblikovanju su se koristili stilskim sredstvima realizma, impresionizma i ekspresionizma. Tipični su predstavnici ovog smera su francuski slikari Gistav Moro, Gistav Doré, Pjer Puvis de Šavan, Odilon  Redon, zatim nemački slikari Arnold Buklin, Gustav Klimt, Hans fon Marées i grupa Nabis.

Godine 1891. i 1892. kritičar Alber Orije definiše simbolističko slikarstvo koje je za njega „idejno, sintetičko, subijektivno i dekorativno“.